JEDINA ŽENA URAR U BIH: NE POSTOJI MUŠKI I ŽENSKI POSAO

24

U maloj radionici Sarajevskog naselja Švrakino, Sabahudin Saračević popravlja satove već dvadeset četiri godine. Ipak, tu nije cijeli svoj radni vijek.

S ocem je ranije radio u porodičnoj radnji u Jajcu. Otac ju je otvorio još 1947. godine, ali je tokom rata uništena. Popravljene satove, davno je prestao brojati. Ipak, priznaje da ima onih koji su mu posebni.

A to je sad tajna u našem poslu, mislim bilo je satova, a nije svaki sat. Nemam ja volje, ja nikad nisam nosio sat. Ja svoj posao radim, ali nisam ljubitelj da imam sat. To Lamija, ona ima deset satova. – kaže Saračević.

Lamija Saračević kao i njen otac, radi isti posao. Jedina je žena urar u Bosni i Hercegovini. Osim naslijeđenog znanja, i završene zanatske škole, imala je priliku educirati se u Švedskoj.

To je trajalo tri sedmice, bila sam u jednom Rolexovom servisu, imala sam svog mentora. Bilo je super, naučite svašta novo. Ja sam radila na tim rolexovim mehanizmima, tako da eto, učila sam se vezano za to – prisjeća se Lamija.

Od zanata se, kaže Lamija, može dobro živjeti. Ipak, put do cilja nije bio lagan. Suočavala se s brojnim komentarima i pitanjima zbog izbora zanimanja. Danas, ima puno mušterija, i smatra kako je njen posao, njena prednost.

Ja uvijek govorim nema muški i ženski posao, ali mislim da je ovo više nekako ženski posao zato što je dosta precizan, i zahtjeva i pažnje i koncentracije, što mislim da su žene malo bolje u tome, nego muškarci – kaže Lamija.

Sahadžijski, baš kao i brojni drugi zanati u Bosni i Hercegovini, gotovo da je nestao. Sabahudin smatra kako ne izumire zanat, nego znanje.

I da danas u Bosni posveti se školama zanatskim, kao što je bilo poslije rata. Ljudi su završavali zanate, i išli su u Njemačku i svi su postali gazde. Danas toga nema, kaže ja sam završio fakultet. Dobro završio si fakultet, svaka čast, klanjam ti se, ali šta dalje. Država se ne brine o tim ljudima, a ljudi da završe zanat brinu se sami o sebi – mišljenja je Saračević.
Mladi ljudi danas, smatra Lamija, rijetko daju prednost zanatu, u odnosu na fakultet. Ona je napravila izuzetak. Posao voli, i radi ga kvalitetno, a to se daleko čuje. Tako i ljudi iz inozemstva, satove na popravak nerijetko donose u Lamijinu radnju.